Nepuna dva meseca pred dvadesetu godišnjicu sprovođenja Sporazuma između Savezne Republike Jugoslavije i Bosne i Hercegovine o socijalnom osiguranju, brojnim građanima obe države koji su ostvarili pravo na penziju učinjen je značajan ustupak. Uspostavljena je elektronska razmena podataka o životu korisnika penzija iz Republike Srbije i Federacije Bosne i Hercegovine. Sporazum je potpisan 17. novembra od strane direktora Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i Federalnog zavoda za MIO/PIO, uz učešće Zavoda za socijalno osiguranje Republike Srbije.
20 godina primene Sporazuma
Primena Sporazuma o socijalnom osiguranju počela je 1. januara 2004. godine. Sam početak primene Sporazuma obeležile su kontroverze koje su godinama kasnije i dalje bile predmet rasprava. Naime, prošlo je skoro pola 2004. godine, kada su se strane potpisnice dogovorile da se kao zvaničan dan početka primene odredi 1. januar te godine. To je dovelo do raznih administrativnih problema. Korisnici koji su u međuvremenu ostvarili pravo, a imali su staž u drugoj državi, uglavnom su za taj staž dobili jednu penziju. Pre početka primene Sporazuma, staž je po pravilu išao na teret države koja određuje pravo na penziju. Doduše, upravo u slučaju Bosne i Hercegovine je i tu bilo izuzetaka. Kako je prošlo 20 godina, nećemo na to trošiti reči. Uglavnom, naknadna politička odluka dovela je do toga da su novi penzioneri morali da prođu kroz proceduru ponavljanja postupka i određivanja penzija prema odredbama Sporazuma.
Preračun već određenih penzija
Situacija je bila takva da su neki od njih ostali „ni na nebu, ni na zemlji“. Naime, za penzionere koji su pravo ostvarili od 6. marta 1992. pa do 31. decembra 2003. godine, dileme nije bilo. Njima je staž iz druge države obračunat u penziju i stupanje Sporazuma na snagu uvelo ih je u postupak takozvanog „preračuna“.
Član 42. Sporazuma predvideo je da se svim zatečenim korisnicima kojima jedna od država isplaćuje penziju i za staž navršen u onoj drugoj, pokreće nov postupak kako bi se penzije „razdvojile“. U međuvremenu su ti postupci okončani u skoro svim slučajevima. Ostali su nedovršeni samo izuzetno komplikovani slučajevi koji su zahtevali značajne radnje pre potpunog okončanja.
Međutim, korisnici koji su pravo ostvarili od početka, pa do kraja maja 2004. godine upali su u pravni „vakuum“. Oni nisu ispunili uslove za preračun po članu 42, a nisu ni pažljivo evidentirani. To je dovelo do toga da nekima od njih protekne rok za ponavljanje postupka i penzija ostane samo jedna. Većini je ipak postupak ponovljen i penzija određena u skladu sa Sporazumom. Tačnije, oni su dobili dve penzije, iz svake države po jednu.
Obaveza dostavljanja potvrda o životu
Većina penzionera koji primaju penziju i iz neke druge države znaju za ovu obavezu. Kako bi se izbegle velike preplate, većina nosilaca osiguranja primenjuje ovaj metod. Korisnici se obavezuju da najmanje jednom godišnje dostave potvrdu da su i dalje u životu. Ovu potvrdu uglavnom overava penzijski fond države u kojoj žive. Potvrda može da se overi i kod notara i u nekim državnim institucijama. Pojedine države dozvoljavaju i da potvrdu overe određene poslovne banke sa kojima su sklopile takav ugovor.
Ova obaveza nije baš prijatna. Em što penzioner mora redovno da dokazuje da je živ, em to mora da čini tako što lično odlazi u instituciju koja tu činjenicu overom potvrđuje. Ne treba posebno da naglašavamo da se radi o starijim ljudima kojima nekada taj zadatak i nije baš jednostavan, a ni lak. Naravno, overa može da se izvrši i izlaskom javnog beležnika na kućnu adresu, ali to iziskuje dodatne troškove. Inostrane penzije nekada mogu da budu tako male, da se korisnik opravdano zapita – da li mu se to i isplati.
Elektronska razmena
Upravo iz tog razloga, praksa elektronske razmene podataka o životu mnogima je olakšala korišćenje stranih penzija. Moderne tehnologije omogućile su brzu i laku razmenu velikog broja podataka. U suštini, ova procedura omogućava da fondovi između sebe razmenjuju podatke o svojim penzionerima. Time su korisnici prava oslobođeni obaveze da šalju potvrdu o životu u inostranstvo.
Republika Srbija od ranije ima zaključene sporazume o razmeni podataka o životu sa Slovenijom, Hrvatskom, Republikom Srpskom, Crnom Gorom i Makedonijom. Sporazumi sa Slovenijom i Hrvatskom su bili prvenci i oni su pokazali koliko je elektronska razmena korisna za sve. Sporazum koji je 17. novembra potpisan sa Federacijom Bosne i Hercegovine tek će novoj grupi korisnika olakšati korišćenje penzije.
Kako nezvanično saznajemo, u toku su pregovori o zaključenju sličnih sporazuma sa Bugarskom i Rusijom. Sa brojnim drugim državama pokrenuta je inicijativa da se postignu slični dogovori.
Ograničenja
Naravno, nije baš sve idealno. Spomenuli smo već da fondovi mogu da razmenjuju podatke samo o svojim korisnicima. To znači da građanin Srbije koji, na primer, ima penziju iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ali ne koristi srpsku penziju, neće imati koristi od elektronske razmene. Pošto ne koristi srpsku penziju, a u Srbiji živi, Republički fond PIO ne raspolaže informacijom o tome da li je ovaj građanin živ, ili ne. Iz tog razloga ne može takav podatak ni da prosledi drugoj državi. Ovakvih korisnika ima u svim državama sa kojima se podaci elektronski razmenjuju. Na žalost, za njih za sada nema drugog rešenja osim da i dalje dostavljaju potvrde o životu na stari način.
Nadamo se da će dalji razvoj tehnologija, ali i mogućnosti za korišćenje elektronske državne uprave u svim zemljama proširiti opseg ovih sporazuma i van podataka kojima raspolažu penzijski fondovi.
