Kvalitet života u Jugoslaviji često je predmet polemike svih njenih nekadašnjih građana. U polemiku se neretko uključe čak i oni koji su se rodili nakon što je Jugoslavija prestala da postoji. Iako je prošlo više od 30 godina od izlaska prvih republika iz njenog sastava i dalje mnogi veruju da se u Jugoslaviji živelo bolje nego i u jednoj državi koje su na njenoj teritoriji nastale. Sa druge strane su oni koji misle da to nije tačno i da su sećanja obično „obojena“ nostalgijom, mladošću, pa i manjim materijalnim potrebama u prošlim vremenima. Može da se čuje nekada i da je pamćenje obično selektivno, odnosno da većina pamti samo lepe dane, a ne i probleme kojih je – bilo. Ništa čudno u tome, može se reći. Normalno je i ljudski da se pamti ono što je bilo dobro.
I mi ćemo u ovom članku da se podsetimo samo nekih lepih mogućnosti koje su život ljudi na ovim prostorima činili srećnim i pored životnih problema.
Letovanja i zimovanja
Pamti se da je većina radničkih porodica mogla da priušti odlazak na more sa decom svake godine. Skoro sva tadašnja državna preduzeća imala su svoja odmarališta na Jadranskom moru, ali i na brojnim jezerima i planinama. Neka su imala hotele, bungalove, ili slične objekte za smeštaj zaposlenih i njihovih porodica. Češći je bio slučaj da su odmarališta imala kuhinju i restoran za obedovanje, dok su se gosti smeštali u privatnim kućama meštana. Odmarališta na jezerima, planinama i banjskim centrima su ipak bila ređa od onih na moru. U svakom slučaju, ovakav smeštaj je bio znatno povoljniji od komercijalne ponude, a porodice su ostajale na odmoru 15, pa i 20 i više dana.
Moglo bi čak da se kaže da su ova odmarališta bila neka vrsta preteče današnjeg „tim-bildinga“. Radnici u preduzećima koji su se družili bi se obično dogovarali da na godišnji odmor idu zajedno, u istom terminu. Porodice radnika su se tako družile, a deca bi nalazila nove prijatelje.
Pored radničkih postojala su i dečija odmarališta. Ona su uglavnom organizovala ekskurzije, letovanja i zimovanja za školarce. Zimi i leti bi se za decu organizovale besplatne škole skijanja i plivanja, kao i druge sportske aktivnosti. Sve ovo obično su vodili nastavnici fizičkog vaspitanja za vreme svojih godišnjih odmora.
A kako je bilo penzionerima?
Pre svega, ne može da se ne istakne činjenica da je u vreme Jugoslavije radni vek bio kraći. U penziju se išlo znatno ranije, a i prosečne penzije su bile daleko bliže iznosu prosečne plate.
Starosna penzija
Opšti uslov za starosnu penziju bio je za žene 55 godina života i 20 godina penzijskog staža, a za muškarce 60 godina života i 20 godina penzijskog staža. Dakle, za uslov za penziju računao se i poseban staž, što danas nije slučaj. Detaljnije o penzijskom stažu pročitajte ovde. Za one koji taj uslov ne bi ispunili, postojao je i uslov koji se zadržao i do današnjih dana – 65 godina života za muškarce i 60 godina života za žene, uz navršenih 15 godina staža osiguranja.
Za one koji su imali dugogodišnji staž, uslovi su bili još bolji. Muškarci su mogli u penziju sa 40 godina penzijskog staža, a žene sa 35 i to – bez obzira na godine života. Postojala je i mogućnost odlaska u prevremenu starosnu penziju. Za muškarce je uslov bio 55 godina života i 35 godina staža osiguranja, a za žene 50 godina života i 30 godina staža osiguranja. Ova penzija se umanjivala, ali daleko manje nego što je danas slučaj sa prevremenom starosnom penzijom. Takođe, po navršenju 60, odnosno 55 godina života, prevremena starosna penzija se prevodila u punu starosnu penziju, bez umanjenja. Praktično, nije bilo “kazne” za raniji odlazak u penziju.
Invalidska penzija
Uslovi za invalidsku penziju bili su značajno drugačiji od aktuelnih. Najveća razlika je u tome što je pri oceni radne sposobnosti značajnu razliku činilo radno mesto, odnosno zanimanje osiguranika čije se zdravstveno stanje cenilo. Aktuelni propisi nalažu da se osiguraniku utvrdi potpuni gubitak radne sposobnosti. To znači da mora da postoji nesposobnost za obavljanje bilo kog posla. Već iz ove osnovne definicije je jasno da je ovakav uslov teže ispuniti. Jedini izuzetak su policajci i vojnici kojima se utvrđuje nesposobnost za policijsku, odnosno vojnu službu. U vreme Jugoslavije, svim radnicima se utvrđivala nesposobnost samo za posao koji su u vreme izlaska na komisiju obavljali. Dakle, uslov za penziju praktično nije bio isti za vozača, administrativnog radnika, zidara… Generalno gledano, komisije su bile daleko fleksibilnije i broj invalidskih penzionera bio je značajno veći u odnosu na današnji udeo u ukupnom broju penzionera.
Sa druge strane, uslov staža za većinu je bio oštriji od današnjeg. Aktuelni propisi kažu da je minimum za invalidsku penziju 5 godina staža osiguranja, osim za mlađe osiguranike. Njima u odnosu na godine života može da bude dovoljna 1, 2, ili 3 godine staža osiguranja. U nekadašnjoj državi, uslov je bio da period osiguranja pokriva trećinu ukupnog radnog veka. Ovaj pojam bio je dugo u upotrebi. Radni vek se računao tako da se od navršenih godina života oduzmu godine do završetka školovanja. Dakle, radni vek je zavisio od trajanja školovanja. Za većinu osiguranika koji bi zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju podneli oko, ili nakon četrdesete godine života, ovaj uslov je značio da bi morali da navrše najmanje 6-7 godina staža osiguranja, a stariji osiguranici i više. Dakle, definitivno se tražilo više od aktuelnih 5 godina staža osuguranja.
Kako se računala visina penzije?
U odnosu na aktuelne propise o kojima smo pisali ovde, u Jugoslaviji je obračun visine penzije za većinu osiguranika bio povoljniji. Naime, za osnov se nije uzimao ceo radni vek, već 10 uzastopnih godina u kojima je ostvarena najpovoljnija zarada. Nakon što se odredi osnov, na osnovu ukupnog trajanja staža penzija se određivala kao procenat od osnova. Za takozvani „pun“ penzijski staž (35 godina za žene, 40 za muškarce) penzija je bila 85% od osnova. Dešavalo se čak da neki penzioner dobije veću penziju od plate koju je primao pred kraj radnog veka.
Povlašćene kategorije
Kao i današnji propisi, i u vreme Jugoslavije postojale su kategorije koje su ranije odlazile u penziju. Uz ranije penzionisanje, i način obračuna visine penzije bio je povoljniji. Pre svega to su bili pripadnici policije i vojske. Pripadnici vojske, na primer, imali su iznos poslednje plate kao penzijski osnov, a u penziju su išli znatno ranije od drugih.
Dakle, izgleda da nekada i nije bilo loše
Kao što smo rekli na početku, želja nam je da ovim tekstom podsetimo samo na ono što je nekada bilo lepo. Naravno, bilo je toga još. Ovde smo pre svega hteli da se osvrnemo na prava radnika i penzionera, na ono što je njihov život činilo lakšim i donekle nadoknađivalo prost mesečni iznos plate koji možda i nije bio tako velik. Ipak, svakodnevne potrebe su mogle da se pokriju, a ostajalo je i za neka životna zadovoljstva. Sama činjenica da se u penziju išlo ranije govori da se penzija i znatno duže koristila. Za svakog penzionera je to možda i najvažnije. Dakle – ne, ne bismo rekli da je bilo loše. Naprotiv.
