Svojom turnejom Farewell Yellow Brick Road, Elton Džon je potvrdio svoje planove za penziju. Naime, u julu 2023. godine on je objavio da je nakon više od 50 godina i 4.600 koncerata vreme za kraj karijere. Međutim, ovaj pevač je najavljivao povlačenje najmanje pet puta od 1984. godine, ali je ipak aktivan i skoro 40 godina kasnije. Na aktuelnoj turneji, Elton Džon je nastupio na preko 300 koncerata u Velikoj Britaniji, SAD i Evropi. Znake usporavanja i navikavanja na penziju ne pokazuje. Ima li istine u tome da muzičari nerado idu u penziju?
Da li se muzičari lako predomisle?
Elton nije jedini izvođač sa istorijom penzionisanja i odustajanja. U istom društvu su i Barbra Strejsend, Džastin Biber, Džej Zi, Lili Alen i Fil Kolins. Penzionisanje hip-hop zvezde Niki Minaž trajalo je samo 22 dana, dok je oproštajna turneja hevi metal pevača Ozija Ozborna pod nazivom „No More Tours (Nema više turneja)“ 1992. godine zapravo bila uvod za još 30 godina nastupanja.
Autor ovih redova je u septembru 1990. godine bio na Tašmajdanu, na koncertu Riblje Čorbe koji je tada u svim medijima najavljivan kao oproštajni. Naravno, svi znamo da je Riblja Čorba i dalje aktivna, mada ima dosta onih koji misle da bi bolje bilo da je taj koncert zaista bio oproštajni. To naravno ne znači želju da ovi muzičari više ne rade, ali je možda bilo bolje da su to radili pod nekim drugim imenom. No, naravno, nije publika tu da sudi i presuđuje nego da uživa u muzici umetnika koje voli. Mišljenje pojedinaca nije toliko značajno, koliko ukus većeg broja obožavalaca.
Da li se razlog krije u zaradi?
Nisu svi muzičari tako popularni i uspešni kao ovi navedeni. Oni su penziju mogli da priušte odavno, ali daleko veći broj njihovih kolega to ne može. Mnogi muzičari ne zarađuju toliko da bi rano mogli da obezbede sigurnu egzistenciju. Kao samostalni umetnici, u obavezi su da sami plaćaju doprinose za penzijsko osiguranje. Čak i u Velikoj Britaniji, gde muzičari obično mogu da zarade dosta više nego u drugim delovima Evrope, mnogi činjenicu da penzija nije obavezna sa određenim godinama života shvataju kao dar. Naime, oni vrlo često nastupaju i do duboke starosti. Delimično zbog toga što je muzika njihov život, ali neretko i zato što nisu mogli da zarade dovoljno za adekvatnu penziju.
Muzičari iz našeg primera, Elton Džon i njegovo društvo se nastupima sigurno ne vraćaju zbog finansijskih problema. Zašto je uspešnim muzičarima tako teško da odu u penziju?
Scena motiviše
Ključ za razumevanje izbegavanja penzije leži u motivaciji. Mnogim muzičarima, motivacija za nastup je dolazi iznutra, ne spolja. Neki zaista rade samo zbog eksterne motivacije. Najčešće zbog novca, ali i zbog popularnosti i svega što ona donosi. Međutim, veliki je broj muzičara koji nastupaju zbog snažne želje da stvaraju i dele svoju muziku. Neki to rade čak i kada se zarada drastično umanji u odnosu na onu koju su imali na vrhuncu karijere. Podrška publike, zajedničko pevanje i uživanje u ritmu, skandiranje, su važniji nego finansijska korist. Status koji steknu kao priznati muzičari za njih prevazilazi bilo šta što mogu da steknu van toga. Kada ljudska bića zadovolje svoje osnovne potrebe, vrlo često stave sebe u prvi plan. Dugogodišnjim izvođačima muzička dostignuća često postanu nezamenjivo sredstvo za sticanje samopouzdanja, hranjenje ega i iskorišćavanje potencijala.
Dobar si koliko je dobar tvoj poslednji nastup
Identitet je značajna komponenta u motivaciji za nastup. Kroz koncerte, muzičari dobijaju potvrdu kakvu nagrade i zarada ne mogu da pruže. Sviranje i pevanje pred publikom je zapravo način da osete sebe. Kroz nastupanje oni osećaju sopstvenu vrednost, doslovce smisao sopstvenog postojanja. Kod pevača je taj osećaj obično izraženiji nego kod drugih. Jedino oni koriste sebe kao svoj instrument. Njima je glas način formiranja i ispoljavanja sopstvenog identiteta. Ima istine u izreci „dobar si koliko i tvoj poslednji nastup“. Ako nema nastupa, nema ni vašeg kvaliteta. Nije isto muzikom zabavljati prijatelje, svirati „za svoju dušu“, kao nastupati pred punim salama, ili čak stadionima.
Muzičari, kao i drugi ljudi, su raznoliki. Lakše je među njima pronaći razlike, nego sličnosti. Ipak, postoje neke osobine koje različite vrste muzičara međusobno dele. Na primer, klasični muzičari su vrlo često introvertni. Upravo ova osobina im omogućava da sate i sate svog vremena posvete samostalnoj vežbi, pre nego što se priključe orkestru. Nasuprot, pop i rok muzičari su često ekstrovertni. Oni obično i ne vežbaju sami, nego sa drugima. Nekad uvežbavaju sa svojim bendom, ali neretko nastupe kombinuju i sa drugim muzičarima, pa čak izvode i muziku koja nije nužno tipična za njih. Ekstrovertni ljudi uživaju u interakciji sa publikom, to je ono što im daje životnu energiju. Kada nastupi prestanu, toga više nema. To je trenutak kada se u njima pojavi praznina.
Ne zaustavljaj me sada
Izvođenje muzike je često način da se čovek oseća kao da je na vrhu svojih mogućnosti. Taj osećaj savršenstva, savladavanja izazova donosi i neverovatno uživanje. Istovremeno, muzičar se tada potpuno predaje, gubi osećaj za vreme, zaboravlja na brige i probleme. Koncerti nekada mogu i muzičaru i publici da donesu osećaj „kolektivnog usijanja“ koji se teško postiže na drugi način. Kada se još tome doda i adrenalin, koji je neizostavan deo javnog nastupa, polako postaje jasno zašto nijedna penzija ne može da bude dovoljna zamena za to. Emotivna snaga koju doživljava muzičar je nešto što je izuzetno teško, ili nemoguće proizvesti na drugi način.
Pesma grupe Queen „Don’t stop me now“ (Ne zaustavljaj me sada), ili Eltonova „I’m still standing“ (Ja i dalje stojim) su način da se publici pošalje poruka – tu smo, želimo da budemo u centru pažnje i da tu i ostanemo. Na kraju se ipak publika pita ko će biti u centru pažnje, ali sasvim je jasno da neki to postižu decenijama pa neretko i pred onima koji su se rodili godinama nakon početka njihovih karijera.
