Prosečna penzija spala je na samo 41,9% prosečne zarade u 2022. godini. Sudeći po najavama o rastu plata i penzija, ne može da se očekuje da će se taj trend popraviti u narednim godinama.
Nema dileme, penzioneri u Srbiji su sve siromašniji.
Ovom temom bavio se časopis Biznis i finansije, a tekst je prenela i agencija Beta.
Prenosimo osnovne zaključke tog teksta, uz stručan i kritički komentar.
Švajcarska formula
Kada su oktobra 2008. godine penzije povećane za 14,13%, standard penzionera bio je na vrhuncu u odnosu na prethodni period. Na žalost, nakon tog povećanja, prosečan iznos penzije ponovo je počeo da stagnira u odnosu na prosečan iznos plate u Srbiji.
Broj penzionera se od 2008. godine povećao za oko 50.000, dok se broj osiguranika povećao za oko 100.000. Ovaj odnos približno odgovara odnosu ukupnog broja penzionera i osiguranika, tako da to svakako nije značajno uticalo na negativan trend rasta penzija u odnosu na plate.
Takozvana „švajcarska formula“ za usklađivanje penzija prema rastu plata i stopi inflacije smatra se optimalnim rešenjem. Upitno je da li rešenje koje je optimalno u stabilnoj i razvijenoj ekonomiji može da bude optimalno i u srpskim uslovima.
Takođe, švajcarska formula nije u potpunosti predefinisana. U kojoj meri kretanje plata i stope inflacije utiče na usklađenje penzija, definiše se zakonskim propisima u svakoj državi.
Mnogi primaju i manje od proseka
Princip „koliko si za radnog veka uplaćivao u fond, odrediće ti visinu primanja u starosti” jeste ekonomski uglavnom održiv i pravičan, jer obuhvata i korekcije prema utvrđenim parametrima, ali u Srbiji su turbulentan period i tranzicija ostavili posledice koje se najteže prelamaju preko leđa najstarijih sugrađana, pre svega onih sa primanjima ispod proseka – a njih je nešto ispod dve trećine od ukupnog broja penzionera.
U autorskom članku koji smo spomenuli, navodi se da najniža penzija nakon januarskog povećanja iznosi 24.696 dinara, što je i neka utvrđena granica siromaštva. Međutim, ispravan podatak je da je Zakonom određen najniži iznos penzije zapravo 20.631,53 dinara. Ovaj podatak javno je dostupan i na internet sajtu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Trećina penzionera prima penziju manju, ili jednaku propisanom minimumu.
Veliki broj korisnika prima znatno manju penziju od minimalne. Neki i ispod 10.000 dinara. Međutim, neprecizno su u originalnom članku navedeni razlozi zbog kojih neki korisnici imaju ovako male penzije. Radni staž, kao ni godine starosti, ili kategorije penzionera ne mogu da utiču na to da iznos penzije bude manji od propisanog minimuma. Izuzetak su penzioneri iz kategorije poljoprivrednika, za koje je propisani minimum niži – 16.220,04 dinara.
Penziju ispod minimalne primaju korisnici koji pored penzije u Srbiji primaju i inostrani deo penzije. Njima Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju garantuje da ukupan zbir penzija koje primaju ne može da bude niži od propisanog minimuma. Takođe, korisnici penzija iz Srbije koji žive u inostranstvu po pravilu nemaju pravo na isplatu garantovanog, najnižeg iznosa penzije, već primaju samo iznos koji im pripada na osnovu obračuna.
Kakav je standard penzionera
Podaci Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje pokazuju da čak 575.460, odnosno skoro 35% penzionera prima samo najniži iznos penzije, ili manje od njega.
Samo još 416.703 penzionera „dobaci“ do prosečne penzije koja je u februaru iznosila 37.813 dinara. Dakle, penziju manju od prosečne prima čak 62,1% penzionera.
Minimalna potrošačka korpa u januaru 2023. godine koštala je 49.420 dinara. Ovo je iznos koji je za veliku većinu penzionera nedostižan. Naime, čak 81% korisnika penzije u Srbiji ima penziju čiji je mesečni iznos niži od vrednosti minimalne potrošačke korpe.
Kada znamo da su cene prehrambenih proizvoda svakodnevno sve više, a da su porasle i cene osnovnih komunalnih usluga, jasno je da je životni standard najstarijih građana sve slabiji. Cene lekova i medicinskih usluga nismo ni spominjali, a ako bi se i one uračunale situacija bi bila još teža. Jasno je da penzioneri nemaju izbora nego da budu vrlo vešti u raspolaganju penzijom.
Kada svakodnevnicu naših penzionera uporedimo sa inostranim, vidimo da su razlike velike. Poslednjih godina i u Srbiji sve češće među stranim turistima vidimo penzionere koji svoje slobodno vreme koriste za turistička putovanja. Većini naših penzionera je uspeh ako uspeju bar na nekoliko dana da stignu do neke od banja.
Život na granici siromaštva je u Srbiji za mnoge starije građane realnost.
Ima li rešenja za ovakvo stanje?
Stručnjaci su većinom saglasni da ne postoje značajne zamerke na način na koji je penzijski sistem organizovan, računajući tu i način obračuna, ali i usklađivanja visine penzije. Međutim, oni su saglasni i da veliki broj najstarijih sve teže živi. Umesto da uživaju u penziji, najstariji sve lakše ulaze u nesigurnost i siromaštvo.
Kada se uzme u obzir da veliki broj zaposlenih, ali i osiguranika samostalnih delatnosti zvanično ima vrlo niske zarade i da se doprinosi uplaćuju samo za te iznose, jasno da je bi u budućnosti standard penzionera mogao da bude još lošiji.
Predsednik Sindikata penzionera UGS „Nezavisnost“ Miloš Grabundžija ističe ovaj problem:
„Ne postoji kontrola prihoda PIO fonda za doprinos koji se izdvaja iz bruto zarada. Ja znam čak neka javna preduzeća, velike sisteme koji radnicima uplaćuju samo doprinose na garantovanu zaradu, ostalo ide „na ruke“. Nije jasno zašto država to toleriše, a zbog toga mnogi sada imaju niske penzije. Mi smo predlagali da se one malo ujednače, da se svi koji imaju ispod proseka ne usaglašavaju sa prosečnom platom nego sa prosečnom penzijom, povišice bi im onda bile dvostruko veće“, rekao je Grabundžija za časopis Biznis i finansije.
Da li je to rešenje, ili će penzioneri biti sve siromašniji?
Stručnjaci koji poznaju penzijski sistem znaju da je ovakav predlog neprimenjiv u praksi. Penzije se ne mogu različito usklađivati, prema različitim zatečenim iznosima. Različita usklađenja dovela bi do više različitih vrednosti opšteg boda, na kome je sistem zasnovan. Postavilo bi se pitanje – šta sa graničnim penzijama, koje bi nakon prvog većeg, ili manjeg usklađenja prešle u susednu grupaciju? Kako bi se budućim penzionerima računale penzije, ako postoji više vrednosti opšteg boda?
Na kraju krajeva, zašto bi se više povećavale penzije onima koji su uplatili manje doprinosa? Verovatno samo zbog potrebe pojedinaca za populizmom. Bolje je proveriti da li su sve velike penzije zaista zaslužene.
Sve su to pitanja na koja nije lako pronaći pravi odgovor.
Jasno je da višegodišnja negativna tendencija u usklađivanju penzija prema platama i stopi inflacije ne garantuje ni sadašnjim, ali ni budućim penzionerima spokojno starenje. Jasno je i da su izmene neophodne i to hitno.
„Samo“ je još potrebno pronaći rešenje koje je održivo, a u skladu sa budžetskim sredstvima kojima država raspolaže. Verovatno bi trebalo prvo preispitati da li se raspoloživa sredstva i sada koriste racionalno. Neophodno je utvrditi gde su moguće uštede u potrošnji. Nakon toga, potrebno je urediti naplatu poreza i doprinosa. Neophodno je uvećati priliv sredstava u državni budžet, a naročito sprečiti isplatu plate „na ruke“.
Penzijski sistem nije izdvojen iz okruženja
Rešavanje problema u penzijskom sistemu nije jednostavno, niti može da se postigne sitnim izmenama samo jednog propisa. Penzije zavise od rasta privrede, od plata zaposlenih, od naplate poreza i doprinosa i mnogih drugih faktora.
Možda je jedan od načina za pronalaženje rešenja i uvođenje platnih razreda koje se godinama najavljuje i isto toliko dugo odlaže. Nedopustivo je da zaposleni sa najnižom stručnom spremom u pojedinim državnim institucijama imaju veće zarade od stručnjaka sa visokom stručnom spremom pa i doktoratima u nekim drugim institucijama. Kada takvi radnici odu u penziju, onda imamo situaciju da penzionisano pomoćno osoblje ima veće penzije nego pojedini doktori nauka. Ne bi to bilo tako sporno da je razlog u njihovom zalaganju na poslu, ili u postignutim rezultatima. Ne, razlozi su u tome što su prvi imali sreću da rade u javnom preduzeću u kome su plate nesrazmerno iznad proseka.
Svedoci smo da takvih javnih preduzeća i institucija ima puno.
Sa druge strane, postoje i neke veoma značajne državne institucije u kojima su plate male. Neretko su to upravo one institucije koje su neophodne za normalan život građana. Mnogi bi se iznenadili kada bi znali da šalterski radnik često zarađuje manje nego radnik na kiosku. Lako je pričati sve najgore, zamerati na neljubaznosti i tražiti razloge da se to opravda.
Kada se ceo sistem uredi, tada će i penzioneri biti zadovoljni primanjima.
