Mnoge evropske zemlje našle su način da i vreme provedeno na studijama uračunaju u penzijski staž. U nekima od njih čak postoji i više mogućnosti, različitih načina za uračunavanje ovih perioda. Već nekoliko decenija unazad sve stranke koje su bile na vlasti „kunu“ se u evropsku perspektivu Srbije. Tvrde da čine sve što mogu da Srbiju približe Evropskoj uniji, njenim pravnim standardima i pravima građana. Istovremeno, svesni smo da mnogi mladi ljudi po završetku studija odlaze u inostranstvo. Oni koji ostanu, vrlo često i godinama traže posao u struci. Pa ipak, do sada nismo čuli da ijedna partija spominje mogućnost da se i studiranje uračuna u staž. Može li period studiranja da postane staž za penziju?
Kako se to radi u EU
Poljska, jedna od zemalja koja je nekada bila iza „gvozdene zavese“, poznata je kao veliki dobitnik prihvatanja EU standarda. Građani Poljske danas žive neuporedivo bolje nego nekada, a društveni proizvod ove države po glavi stanovnika dostigao je BDP nekih starijih članica EU. Jedan od razloga što je Poljska to što danas jeste je upravo u razmišljanju „van kutije“ i prihvatanju ideja i mogućnosti koje su u starim vremenima bile nezamislive. Studenti u Poljskoj imaju pravo na čak osam godina radnog staža na osnovu pet godina studiranja. Za ovaj staž ne plaćaju se doprinosi, ali se on ravnopravno uračunava u ukupan staž pri ostvarivanju prava na penziju.
Slično Poljskoj, čitav niz zemalja EU omogućava studentima da ostvare staž za vreme studiranja. U nekim državama ovaj staž utiče i na visinu penziju, u drugima „samo“ na ranije ostvarivanje prava. Neke države studiranje uračunavaju u staž „automatski“, a neke studentima dozvoljavaju da „otkupe“ staž za onoliko godina koliko su proveli na studijama.
Različita rešenja
Pojedine zemlje EU ne priznaju studiranje kao staž, ali omogućavaju da se u staž prizna rad uz studije, što podrazumeva i takozvano stažiranje. Često u tom slučaju postoji uslov da ostvarena zarada prelazi neki određeni iznos. Ovaj model imaju Španci i Slovenci, na primer. U ovim zemljama uslov je da zarada za vreme rada na studijama prelazi 60% prosečne plate, a u staž se priznaje onoliko meseci u kojima je ovaj uslov ispunjen. Ipak, postoji i jedno ozbiljno ograničenje – maksimalno se priznaje samo do jedne godine staža.
Nemačka je usvojila drugačiji model. Školovanje nakon 17. godine života se prenosi u bodove koji uvećavaju iznos penzije. Maksimalno se u školovanje priznaje do 8 godina, a fakultet čak ni ne mora da se završi. Dovoljno je pohađati ga.
Austrija i Belgija omogućavaju da se period studiranja uračuna i za uslov, a i pri određivanju visine penzije, s tim što studenti ovaj period treba da otkupe. U Austriji se sa ovim periodom može i u prevremenu starosnu penziju, a u Belgiji ne.
Susedne države
Čini se da je u pogledu priznavanja studiranja u staž u neposrednom okruženju najdalje otišla Hrvatska. Ne, nemojte sada pomisliti da je u Hrvatskoj ovo pitanje rešeno. Naši zapadni susedi su zapravo stigli do toga da se u javnosti sve češće čuju inicijative u vezi sa ovim pitanjem. Slično studentima u Srbiji, ni hrvatski studenti trenutno nemaju nikakva prava. U staž im se ne priznaje ni stažiranje, pa čak ni rad preko tzv. Studentskog servisa koji mladima nalazi poslove za vreme studija. U toku 2023. godine, naročito se istakla inicijativa platforme „Umirovljenici zajedno“. Oni su ukazali na velike probleme zbog kojih se studenti sve češće odlučuju da napuste državu kada završe studije. Ova platforma predlaže da se makar pitanje staža za studiranje uredi na neki od načina koji su već „provereni“ u EU, kako bi se studenti makar na taj način dodatno motivisali da ostanu u zemlji.
Srbija
Fakultetski obrazovanih u Srbiji je nedovoljno, a i oni odlaze. Pri tome, najčešće odlaze upravo oni koji su za vreme studija pokazali najbolje rezultate i najveći potencijal za rezultate u daljoj karijeri. Naši diplomci u inostranstvu najčešće pokazuju daleko veću produktivnost od onih koji ostanu u Srbiji. Mnogi od njih vremenom stignu do rukovodećih mesta u velikim poznatim i manje poznatim svetskim kompanijama. Na žalost, država Srbija od toga nema ništa, ili ima vrlo malo.
Namerno smo ovaj deo započeli pričom o „fakultetski obrazovanima“. Svi smo svesni velikog broja diplomaca koji zapravo nemaju puno, ili nemaju nimalo fakultetskog obrazovanja. Njihov doprinos kvalitetu zajedničkog života u državi neretko ne odgovara zvaničnom zvanju kojim raspolažu.
Plate u Srbiji drastično zavise od poslodavca i radnog mesta. Nekada prestižne državne institucije dovedene su lošim upravljanjem do ruba opstanka. Ovde ne mislimo na finansijsku ugroženost, već pre svega na nestručnost raspoloživog kadra. Stariji zaposleni su penzionisani, ili su blizu kraja karijere, a veliki broj onih najsposobnijih među mlađima opredeljuje se da karijeru nastavi u privatnom sektoru, ili u inostranstvu. Čini se da se ovim problemom baš niko ozbiljno ne bavi. Verovatno zato što je retko ko spreman da prizna da takav problem uopšte postoji. Međutim, svi poznajemo nekoga ko „radi za državu“, pa nije problem da iz prve ruke saznamo kakva je prava situacija.
Sve u svemu, budućnost koja se smeši studentima ne deluje svetlo. Zato i ne treba da nas čudi što oni u godinama kada treba da budu najproduktivniji napuštaju zemlju i svoj život grade na nekim drugim prostorima.
Dakle, treba li studentima period studiranja priznati kao staž za penziju?
Prosto i jednostavno – da, naravno da treba. Međutim, potrebno je jasno definisati kriterijume. Ne sme da se dozvoli da oni „studenti“ koji ne umeju ni na karti da pronađu svoj fakultet dobiju više staža od onih koji su zapravo učili i polagali ispite. Verovatno bi bilo dobro i da se priznavanje staža uslovi određenim periodom uplate doprinosa po osnovu zaposlenja, ili samostalne delatnosti u Srbiji. Naravno, period uplate doprinosa bi trebalo da bude prvi nakon završenih studija. Ovako bi se stvorio bar nekakav dodatni motiv za ostanak u zemlji.
Na vlastodršcima, odnosno na zakonodavcu je da bude maštovit u rešavanju ovog pitanja. Na bivšim, a posebno na sadašnjim studentima je da se za ovo pitanje zainteresuju i da ga na odgovarajući način pokrenu. Kao i većina problema u životu – ni ovaj se neće rešiti sam, već je potrebno dati i svoj doprinos.
