U jeku najava (još jedne) reforme zdravstvenog sistema u Srbiji, ponovo je aktuelno pitanje treba li uvesti instituciju porodičnog lekara. Od lekara opšte prakse, preko izabranog lekara, do porodičnog lekara mnogima i nisu jasne razlike u značenjima ovih naziva. Porodična medicina je osnov primarne zdravstvene zaštite. Cilj je zaštita pojedinca i porodice, bez obzira na uzrast, pol, ili bolesti. Ono što čini porodičnu medicinu je koncept – lična, sveobuhvatna i kontinuirana briga o pojedincu u kontekstu porodice i zajednice. Porodični lekar poznaje porodicu pacijenta, istoriju porodičnih bolesti i uslove života. U skladu sa tim saznanjima, porodični lekar se fokusira na prevenciju bolesti, ranu dijagnostiku i lečenje. Njegovo znanje mora da bude šire i konkretnije nego znanje lekara opšte prakse. Porodični lekar predstavlja i kapiju prema sekundarnoj zdravstvenoj zašiti. Po svemu sudeći, kada se postavi pitanje da, ili ne – nema sumnje da je porodični lekar potreba.
Nedostatak lekara
Na žalost, svedoci smo slabljenja zdravstvene zaštite u Srbiji. Mnogi lekari, praktično svih specijalizacija, iskoristili su veliku potražnju za medicinskim kadrom u inostranstvu. Daleko bolji uslovi za rad i značajno više zarade velika su motivacija. Iako selidba u inostranstvo nije laka, a posebno kada se lekaru pridruži cela porodica, ipak je veliki broj onih koji su se odvažili da probaju. Na žalost po srpski zdravstveni sistem, dobra iskustva onih najhrabrijih pomogla su i drugima da krenu istim putem. Neretko su im u tome pomogli upravo oni koji su prvi otišli. Konačan rezultat je da već primarne zdravstvene institucije, domovi zdravlja, imaju manjak medicinskog osoblja. Pored lekara, sistemu nedostaju i terapeuti, medicinske sestre, tehničko osoblje. Praktično na svim pozicijama je manjak. Sa aspekta uvođenja institucije porodičnog lekara, ovo je veliki problem. Sama promena naziva ništa neće učiniti. Suština je da je sistemu zaista potrebna ozbiljna reforma.
Mnogi faktori doprinose problemu
Pored očigledno nedostatka osoblja, veliki problem je i nedostatak kapaciteta da se prikupe i analiziraju podaci potrebni za integrisano i proaktivno planiranje ljudskih resursa. Ovo planiranje treba da bude primenljivo već od osnovnih studija medicine. Visokoškolske ustanove bi trebalo da edukuju mlade stručnjake i usmeravaju ih ka potrebnim specijalizacijama. Na ovaj način se sprovodi višegodišnji plan kadriranja i popunjavanja potrebnih pozicija.
Međutim, u Srbiji je 6 godina postojala zabrana zapošljavanja. Istovremeno su i specijalizacije bile zabranjene. Ovo je pravdano opštom štednjom u cilju oporavka državne ekonomije. Međutim, rezultat je da su medicinske institucije ostale bez čitave generacije novih stručnjaka. Nastao je jaz između odlazaka – zbog penzionisanja, ali i nastavka karijere u nekom drugom sistemu, ili drugoj državi i izostanka angažovanja mladih. Sada kada se zapošljavaju mladi stručnjaci, oni nailaze na novu vrstu problema – nema dovoljno iskusnih stručnjaka koji će im pomoći da uđu u posao.
Dodatni problem je što među studentima medicine nije veliko interesovanje za specijalizaciju opšte prakse. Isti problem, doduše, primećen je i u daleko bogatijim državama sa uređenijim zdravstvenim sistemima.
Porodični lekari i zdravstvena zaštita
Istraživanja pokazuju da pacijentima koji imaju redovnu vezu sa lekarom opšte prakse duže od 15 godina, treba oko 30 procenata manje nege. Oni se i daleko ređe primaju u bolnicu i imaju približno 25 procenata manju smrtnost u poređenju sa onima koji su imali redovnog lekara opšte prakse samo godinu dana. Razlike su još veće u odnosu na one koji uopšte nisu redovno posećivali lekara, bez obzira na razloge za to.
Pristup porodičnoj medicini obezbeđuje četiri sastojka neophodna za dobru negu: kontinuitet, pristup, sveobuhvatnost i koordinaciju. Dok se druge specijalizacije koncentrišu na uže aspekte medicine, porodični lekari se specijalizuju za sveobuhvatnu medicinu i direktno se bave pacijentima tokom vremena. Porodični lekari znaju kako da upravljaju velikim brojem simptoma i stanja tokom celog života.
Nedavna studija u SAD ocenila je porodičnu medicinu kao najsloženiju od svih medicinskih specijalnosti. Zbog velikog broja svakodnevnih različitih izazova, ona zahteva najviši stepen rasuđivanja i integrisanog znanja. Posao, iako je izazovan, vredan je i čini ostatak zdravstvenog sistema efikasnijim.
Poznanstvo i poverenje
Neverovatno je korisno kada lekar, ili tim tokom vremena upoznaje vaš život. Lekar koji pacijente poznaje dugo, možemo mnogo toga da uradi brzo. On već u razgovoru sa pacijentom ima nagoveštaj problema, a prema osnovnoj dijagnostici procenjuje dalje poteze. Odluke se donose na osnovu simptoma i istorije bolesti. Ipak, uzimaju se u obzir i elementi kao što su stres, porodične situacije, tuga i očekivanja za zdravlje. Pacijentima je lakše da komuniciraju sa lekarom koga duže poznaju i veruju mu. Oni se za sve dogovaraju i neretko i telefonom mogu lekara da obaveste o razvoju situacije i promenama u simptomima.
To poverenje pruža priliku da se simptomi pravilno procene i da se odvoji benigno od nečega zabrinjavajućeg. Konačan efekat je izuzetna efikasnost rada sistema. Porodični lekari ne šalju ljude na duge liste nepotrebnih istraga, jer u najvećem broju slučajeva situaciju mogu pravilno da sagledaju i bez toga.
Porodični lekar obavlja dijagnostiku i određuje terapiju za većinu najčešćih oboljenja, a pacijenta upućuje drugim specijalistima i višim zdravstvenim ustanovama, samo po potrebi. Drugim rečima, ako bi se uredio sistem porodičnih lekara, istovremeno bi se spasili životi i novac.
Prednosti za pacijente i zdravstveni sistem
Kada jedna osobu, ili tim koji brinu o primarnoj zdravstvenoj zaštiti pacijenta i o tome vode dobru evidenciju, to nije isto kao kada o pacijentu brine više različitih lekara i svaki pojedinačno dopisuje dijagnoze u karton.
Pacijenti bez porodičnog lekara lečenju pristupaju odlaskom kod lekara opšte prakse u domu zdravlja, a u težim situacijama pozivanjem hitne medicinske pomoći, ili odlaskom u dežurnu kliniku. Dalja dijagnostika obavlja se upućivanjem na specijalističke preglede, uz potrebne analize, snimanja. To često znači dugo čekanje, rešavanje jednog po jednog problema. Tretman koji se dobije će verovatno rešiti trenutnu zabrinutost, ali neretko neće rešiti koren problema.
Istovremeno, propušta se prilika da ti pacijenti ispričaju svoju zdravstvenu priču nekome ko će je se setiti ako se sličan problem pojavi u budućnosti.
Porodični lekari su stručnjaci za prevenciju. Oni znaju kako da traže stvari koje bi mogle postati problematične u kasnijim godinama života pacijenta. Nedostatak pristupa porodičnoj medicini dovodi ljude u veći rizik da bolesti poput karcinoma ostanu duže neprimećene, bez dijagnostke i lečenja.
Konačno, a što vam može reći svako kome voljena osoba zavisi od pomoći za osnovne aktivnosti svakodnevnog života, koordinacija nege je kritična i efikasna funkcija porodične medicine.
Bilo da se radi o upućivanju pacijenata na odgovarajuće preglede, ili terapije, pa do omogućavanja najtežih, ali ličnih i važnih izbora, poput mogućnosti pacijenta da umre kod kuće, ali uz odgovarajuću negu. Porodični lekari su stručnjaci pre svega u tome da istoriju oboljenja pacijenta okrenu u njegovu korist.
Dakle – da, ili ne za porodične lekare?
Rezultat ulaganja u jak temelj primarne zaštite je povećanje prosečnog životnog veka, veći stepen zdravlja nacije u celini i smanjenje troškova u svim ostalim delovima sistema. Uz kvalitetnije lečenje, zdravije je starenje.
Nedostatak porodičnih lekara je problem koji vredi rešiti, ali je neophodno pristupiti mu bez predrasuda, bez sujete i drugih nestručnih faktora. Iskustva iz neposrednog okruženja mogu puno da pomognu, a ne postoji razlog da se dobra rešenja ne preuzmu.
